Naučiću i ja da plešem sa zmajevima

Imali smo čast i zadovoljstvo da nam Oto Oltvanji  za naš blog, kaže reč dve o GOT-u:
Naučiću i ja da plešem sa zmajevima. Iliti zašto pisci ubijaju svoje likove?

Odmah da se razumemo: procenjuje se da Pesma leda i vatre, monumentalna saga Džordža R. R. Martina u originalu do sada ima ukupno 3.770.000 reči, što je 3,7 puta više od Gospodara prstenova. Do trenutka pisanja ovog teksta dotična epska priča bila je razložena u pet knjiga (od kojih je treća bila tolika da je morala da bude razbijena na još dve).

Eno ih na mojoj polici netaknute.

Što ih, pobogu, nisam čitao? (Ili je možda logičnije pitati što sam ih uopšte kupovao ako nisam mislio da ih čitam?)

Mislio sam da ih čitam. U Martinovim delima sam uživao još u vreme dok je ovaj, verovali ili ne, pisao čistu naučnu fantastiku. Jeste, onu u svemiru. U bližoj i daljoj mračnoj budućnosti. Kao dobar primer mogu da vam preporučim novelu "Čovek iz mesare" (Meathouse Man).

Pisao je i horor, sa vampirima na Misisipiju (otprilike kako bi to izgledalo da je Mark Tven pisao o vampirima). Čak i "rokenrol horor", o bendu koji se suviše uživeo u mitologiju izmaštanog sveta nalik Tolkinovom da bi na neprijatan način otkrio kako taj svet nije puka mašta.

To bi sve možda moglo da objasni zašto su svetovi sage Pesma leda i vatre istovremeno toliko fantastični i toliko strašni.

Mislio sam da je čitam, majke mi. Nisam do sada jer sam se uvek čuvao za neku bolju priliku – kad posle otkaza budem živeo na kauču, dok se izležavam na tropskoj plaži nekog podužeg raspusta od života ili možda kad i sam smislim sagu koju ću pisati do duboko u starost. Odlagao sam to zadovoljstvo kao što se neki psi dugo igraju s koskom pre nego što zagrizu u nju. Ništa zabrinjavajuće. Radim to i sa drugim knjigama.

Nisam je do sada čitao jer, iskreno, uplašilo me je toliko strana. Koga ne bi?

A u međuvremenu je krenula HBO-ova serija.

Eh, da. Serija. Nazvana po prvom tomu prosto Igra prestola, širom planete postala je predmet ludačkog obožavanja i nekad još strastvenije mržnje, u zavisnosti od toga koji ste tip ličnosti, koliko se uživljavate u ono što gledate i (pazi sad) da li ste čitali knjige.

Prvo je krenulo obožavanje; u tome nimalo nismo kaskali za svetom. Nije me iznenadila popularnost serije ovde jer je – sa ili bez knjiga – bila sasvim prikladna za tu vrstu idolatrije: mač (i malo magije); čast (i više beščašća); beskrajne političke mahinacije (jedan moj drugar Stanisa Barateona sve vreme zove "Koštunica").

A bila je tu i vizuelna upečatljivost i prepoznatljivost, do te mere da su suveniri mogli da se prave (ovaj držač za knjige, na primer, savršeno bi pritisnuo pomenutih pet nepročitanih knjiga na mojoj polici).
Mog drugara metalca – naglašavam metalca jer pretpostavljam da ima preklapanja između ove dve grupacije obožavalaca; ako ništa drugo serija je dvaput osvojila nagradu časopisa Kerrang! – zaustavljale su javne ličnosti nasred Knez Mihailove da ga pitaju gde je kupio majicu sa Nedom Starkom na Gvozdenom prestolu, po kafićima su mu se prijatno smeškali nepoznati tinejdžeri, a generalno je privlačio pažnju gdegod se u toj majici pojavio, čak i kod ljudi koje na prvi pogled ne biste okarakterisali kao ljubitelje zmajeva. (Gotovo da svi poželimo jednu takvu za sebe.)
Na kraju je sve to pomalo izgledalo kao da je iz kuće izašao sa zamamnim dekolteom: Tu me gledaj dok mi pričaš, a ne u glavu Neda Starka da ti ne bih ispričao šta će biti s njom.

A onda su sve te obožavatelje iz sezone u sezonu počeli da nerviraju, redom: a) navodno nepotrebna svirepost prema ženskim likovima, b) sporost radnje, c) gubitak fokusa i d) odstupanje od sadržaja knjiga (ako su ih čitali).



Kuknjava je bila tolika da sam i sam napamet naučio razlike: fizički izgled glumaca naspram kako su likovi opisani u knjizi, kad je sve izostavljen neki događaj a kad nakalemljen neki potpuno nov i kojih je nekoliko likova spojeno u jedan radi pripovedačke ekonomičnosti u jednočasovnom televizijskom formatu. Znam čak i da su najveća kolateralna šteta adaptacije jezovuci koji u knjigama imaju značajnu ulogu. Bravo ja.

Međutim, koji god tip gledalaca bili, sve su ih podjednako nervirale bezdušne pogibije glavnih i voljenih likova. Vrlo je rano u seriji (pa i knjigama) postalo jasno da tu niko nije bezbedan, a opet je svaki sledeći primer nemilosrdnog skraćivanja za glavu karaktera za koje ste se vezali doživljen kao novi šok i lična uvreda. Dokle, bre, tako, urlali su čitaoci/gledaoci.

To mi je poznato od ranije.

U mojim sopstvenim pisanijama umeo sam da ubijem voljenog lika il' dva, pa me to onda, ako ništa drugo, kvalifikuje za pisanje ovog teksta. Do sada nisam dobijao pretnje (možda tek uvijene), ali su mi se zato zdušno javljali čitaoci, uživo i virtuelno, da mi iskažu svoje nezadovoljstvo i tugu. Mogu samo da zamislim šta doživljava čiča.

Zašto ubijam likove?

Ubijao sam uglavnom simpatične. (Neki kažu najsimpatičnije.) Gde je tu moralna odgovornost, pitate se. Prema likovima, koji su nekakva živa bića, bez obzira što su izmišljena. A tek prema čitaocima?



U svoju odbranu mogu da kažem da sam odrastao sedamdesetih, što znači da sam još kao mlad navikao da u završnicama filmova i serija ginu likovi koje su tumačili Ljubiša Samardžić, Žan Pol Belmondo (više puta), Majkl Kejn, Pol Njumen i Robert Redford (zajedno), pa čak i Ričard Gir. U knjigama situacija nije bila ništa bolja, od Bele grive preko Vinetua do, ne znam, Junaka Pavlove ulice.

Traumatično iskustvo, mogu da vam kažem. Ali i dragocena lekcija.

Naučio sam koliko je bitna transformacija priče, izvlačenje tepiha ispod nogu čitalaca, razbijanje sveopšteg statusa kvo. Ništa ne pojača uzbuđenje (i strepnju za preživele) kao jedno takvo podizanje kockarskog uloga.
To je jedan od retkih pripovednih zahvata koji možete da pravdate prostim rečima: Ali život je takav. Najbolji umiru prerano. I, na kraju, sve što je u priči osvojeno ništa ne bi vredelo ukoliko nije stečeno po nekoj ceni. A ova je najviša.

U mom slučaju stradali su, duboko sam uveren, uvek oni likovi koji su morali, priča se od početka neizbežno odmotavala ka toj tački. Kao u nekoj antičkoj tragediji, nije moglo drugačije.

Eto, zato sam ubijao (simpatične) likove.

Ali najviše od svega zato što sam mogao.

Delom tako i, pretpostavljam, gos'n Martin.

Može li, međutim, da se pretera u toj jedinstvenoj egzibiciji? Kad će ljudi biti ubijeni u pojam, prestati da mare, postati neosetljivi na priču? Je li Martin konačno preterao?

Po nekim reakcijama posle kraja pete sezone, ne biste pogrešili ako biste rekli da jeste. Na kraju se ispostavilo da je, kad smo svi kolektivno – i čitaoci i gledaoci – zakoračili u nepoznato, tj. kad je serija pretekla knjige, od ionako krvoločnog Martina još krvoločniji ispao dvojac tvoraca serije. Neki tvrde nepotrebno, po cenu izdaje duha knjiga.
Na Fejsbuku sam video neke toliko uznemirene ljude da bi im se rečnik savršeno uklopio u surovi svet Vesterosa.

I gde smo sada?

Ostaje nam da vidimo ko će u finalu velike trke koja traje od 2011. do sledeće sezone prestići koga, Martinova nova knjiga ponovo seriju ili serija konačno Martina. Ostaje nam da sa visine i vremenske distance sagledamo koliko su te silne pogibije imale smisla u autorskoj postavci i nameri.

Što se mene lično tiče, postao sam još osetljiviji prema tome koga ću u svojim pričama ubiti i da li će ta smrt dramaturški ili na bilo koji drugi način biti opravdana, pogotovo sad kad se to od mene pomalo i očekuje. Jesam li vam već rekao? Patio sam zbog svake smrti koju sam "izazvao". Ništa manje ne očekujem ni od gos'n Martina.

Jedino što meni još preostaje da pročitam te proklete knjige.

O autoru